 Десанка Максимовић (1898-1993) |
|
|
| |
| Кроз њену поезију осетили смо први мирис лета и ливаде, чули смо зрикавце и њихов жал за покошеном травом. Девојачке стрепње, љубави и жеље указале су нам се кроз невине и сетне стихове, не остављајући нас равнодушним. Десанкини редови увек призову та младалачка осећања, учине их блиским и топлим и говоре о вечној младости душе ове песникиње. Умела је да и најтананија осећања утка у речи, тако вешто, лако и присно. |
|
| Љубав према природи је нагонила да пише и ствара. Осетљива и чулна на најневидљивије покрете у природи, на најнечујније звукове, говоре инсеката и трава. Изгледа као да су паукови, зрикавци, нежни пролетњи цветови баш у њеним песмама нашли место да проговоре, да нам шапну и кажу шта их боли. |
|
|
|
|
| |
| Говорила је о пространости балканске душе, о Грачаници, о родољубљу уливајући кроз те песме животне сокове нашим коренима постојања. |
|
| Стварала је дуго и увек, стварала је за децу и одрасле, за младе и старе. Њени стихови су остављали у нама трагове и током детињства, и у болним даним сазревања и у старости. Тешто је издвојити посебне песме јер све су њене песме посебне. Опомена, Тражим помиловање, У ропству, Стрепња, Ближи се,ближи лето, На бури, Покошена ливада су сигурно оне чије стихове заборав не брише лако из наших глава. |
|
|
|
|
| Крвава бајка – свакако већ култна песма која нас увек нагна на размишљање и буди у нама потмуле духове прошлости, призива сузу из ока и не да да заборавимо. Бајка без срећног краја, умрљана крвљу – једно сведочење. |
|
| Педесетак књига поезије и прозе за све узрасте служе нам данас да се подсетимо кад заборавимо колико љубав може бити лепа и болна и да се подсетимо како природа мисли и осећа. |
|
|
| О Десанки |
|
| Рођена је 16.маја 1898. у Рабровици (код Ваљева) и по рођењу прелази у Бранковину где је отац добио место учитеља. Њена мајка је била кћерка проте Светозара Петровића. У току похађања основне школе, отац јој добија премештај у Ваљево те и цела породица одлази са њим. |
|
| По избијању Првог светског рата избегли су у Лесковац где јој је и отац, оболео од тифуса, преминуо. Завршила је гимназију у Ваљеву и матурирала по завршетку рата. У Београду студира упоредну књижевност, општу историју и историју уметности. Као стипендиста француске владе борави одређено време у Паризу. По повратку запошљава се у Учитељској школи у Дубровнику, али ради само годину дана. Због братовљеве смрти враћа се у Београд и 1933. удаје се за Руса Сергеја Сластикова. Пре и после рата радила је као професор у Првој женској гимназији и у Учитељској школи. Пензионисана је 1953.године. Као дете одрасло учитељској породици, постала је приврженик књиге и природе. Слике свог детињства никада није заборавила, насликала их је у својој поезији и прози. Песник, писац, романсијер, приповедач, предавач и професор - све у телу ове нежне и осећајне жене. |
|
| Носилац је многих награда (Вукове, Његошеве, Бранкове и Змајеве), члан САНУ и Удружења књижевника. Преминула је 11.фебруара 1993.године. |
|
| О очувању њеног дела, данас се брине Задужбина Десанке Максимовић. Сваког 16. маја, у Бранковини, додељује се и књижевна награда за допринос српској поезији. Носиоци ове награде до сада су љубомир Симовић, Стеван Раичковић,, Миодраг Павловић и Танасије Младеновић. |
|
| Збирке песама: Врт детињства, Зелени витез, Гозба на ливади, Нове песме, Песник и завучај, Заробљеник снова, Тражим помиловање...
За децу: Река помоћница, Златни лептир, Ветрова успаванка, Пролећни састанак, Чудо у пољу, Сунчеви поданици, Писма из шуме, Патуљкова тајна, Ако је веровати мојој баки... |
|
|
|
| СТРЕПЊА |
|
|
| Не, немој ми прићи! Хоћу издалека |
|
| да волим и желим ока твоја два. |
|
| Јер срећа је лепа само док се чека, |
|
| док од себе само наговештај да. |
|
|
| Не, немој ми прићи! Има више дражи |
|
| ова слатка стрепња, чекање и стра'. |
|
| Све је много лепше донде док се тражи, |
|
| о чему се само тек по слутњи зна. |
|
|
| Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему? |
|
| Издалека само све к'о звезда сја; |
|
| издалека само дивимо се свему. |
|
| Не, нек' ми не приђу ока твоја два. |
|
|
|
| ПРОЛЕТЊА ПЕСМА |
|
|
| Осећам вечерас, док посматрам ласте |
|
| и пупољке ране, |
|
| како срце моје полагано расте |
|
| к'о видик у лепе, насмејане дане; |
|
|
| како с младим биљем постаје све веће |
|
| и лако к'о крило, |
|
| и како му цело једно небо среће |
|
| и пакао бола не би доста било; |
|
|
| како чезне за свим што би живот мог'о |
|
| лепог да му даде, |
|
| и да му ничега не би било много: |
|
| тако су велике чежње му и наде. |
|
|
| Осећам да до сад све је било шала |
|
| мога срца врела; |
|
| да још ником нисам љубав своју дала |
|
| колику бих могла и колику хтела; |
|
|
| да има у мени цела нежна плима |
|
| речи неречени', |
|
| да бих срце могла поклањати свима |
|
| и да опет много остане га мени. |
|
|
dijaspora.ch
