 |
|
| Љиљана Хабјановић Ђуровић |
|
|
| Љиљана Хабјановић Ђуровић је
добитник Кочићевог пера за пролеће 2004.године (почетком фебруара 2004.године) за роман Игра анђела.
Преузели смо њену аутобиографију, са њеног званичног сајта. |
|
|
| Све оне који су у могућности позивамо да дођу у СКД Цирих у Дибендорфу 06.03.2004. и
да присуствују књижевној вечери са госпођом Љиљаном Хабјановић Ђуровић,
вечери каква одавно није виђена на овим просторима. |
|
|
| То сам ја |
|
|
|
| Извор: Љиљана Хабјановић Ђуровић |
| |
| Родила сам се 6. септембра 1953. године у Крушевцу. Потекла сам из породице у којој су
се измешале српска, хрватска и црногорска крв, сусреле различите вере. Живела сам и у Србији,
и у Хрватској. Још у детињству увидела сам зло националне и верске мржње. Истовремено,
схватила сам релативност свих националних митова, али и њихов значај за опстанак
националне свести и самоодржање једног народа. Имала сам непуних осам година када
је мој отац одлучио да започне нови живот. Мајку и мене одбацио је као непотребан терет.
Мајка је умрла пет година касније. Сиромашна, усамљена и несрећна. Та смрт ме и данас
боли, и све моје књиге о женском јаду уствари су омаж мојој мајци. |
|
|
|
|
| Остала сам с баком, штићена топлином и мекотом њене љубави. Расла сам уз приче о
њеним преткињама. Тим причама бака ме је васпитавала. И да су оне биле другачије,
вероватно бих и ја била другачија. |
|
| Са четрнаест година почела сам да водим дневник. На првој страни записала сам мисао
Романа Ролана: Борити се, тражити; не наћи и не клонути! Дакле, определила сам се за
борбу као начин живота, за храброст као животни стил, мада у том тренутку нисам била
баш сасвим свесна шта сам уствари одабрала. Можда ми се зато у једном периоду живота
чинило да је мој симбол пауново перо. Паун пева када је небо тамно и претеће. Паун
игра када је најтеже. Данас знам да човек никад није сам. И да ми стога борба и тражење
нису узалудни. |
|
| Од своје седме године желела сам да будем писац. Била сам веома усамљена. Моје другарице
и другови су излазили и забављали се, а ја сам читала, писала и маштала. А онда је дошао
дан када сам морала да се суочим са поразном стварношћу. Ја нисам имала родитеље, нисам
имала материјалну сигурност, и морала сам да се определим за неко занимање у којем је
лако добити посао. Тако сам се нашла на Економском факултету. Покрадених снова. И без наде. |
|
| Као дипломирани економиста радила сам у банци, а затим у туристичкој агенцији. Тих година
написала сам и објавила два романа: Јавна птица и Ана Марија ме није волела. |
|
| Крајем 1991. године успела сам да променим посао - постала сам новинар у "Дуги",
у то време најбољем југословенском магазину. После две године постала сам уредник
и члан уређивачког колегијума. Писала сам о криминалу, злоупотребама, корупцији, који
су видно обележелили привредни и друштвени живот у Србији изолованој санкцијама Уједињених
нација. Открила сам финансијски скандал деценије у коме се на једној страни нашао политички
и економски естаблишмент, а на другој опљачкани народ. Због тих текстова тужили су ме
функционери из три најмоћније политичке партије тога времена - Милошевићеве, Шешељеве и Драшковићеве.
На суду сам доказала да сам писала истину. Ипак, осуђена сам и од одласка у затвор спасла ме је
само чињеница да сам мајка малолетног детета. |
|
| Будући да сам још из најранијег детињства понела отпор према поделама људи по
вери и нацији, према злу верске и националне мржње, од почетка сукоба у некадашњој
Југославији писала сам против рата и насиља. Против оних који су жртвовали туђе животе
за остварење својих циљева. На исти начин говорим и у својим романима, и публици на
књижевним скуповима. Залажем се за мир и толеранцију. И признајем да сањам
отворен, мултикултуралан свет, у коме ће све различитости бити сливене у склад
као боје пауновог пера. |
|
| Новинарство сам напустила крајем 1995. године и од тада сам се потпуно посветила књижевном раду.
На овако озбиљан и помало ризичан корак никако не бих смела да се одлучим да нисам имала
подршку свога мужа. Од самог почетка нашег брака, па и наше везе уопште, он је знао да ја
никада нећу бити срећна ако не будем писац. И да ћу бити незадовољна и горка. Да ми
ништа неће ваљати, да ми ничега неће бити доста. Да само писање може да испуни
понор који зјапи у мени, и у који би се сигурно сурвало и наше заједништво, и сав
мој живот. Знао је то, а није ме напустио, и то његово остајање уз мене била ми
је, заправо, најважнија подршка. Осим тога, прихватио је и могућу муку мог неуспеха,
као што данас срећан прихвата терет мог дељења измеду породице и рада. Важно му
је све што је везано за моје стварање. И понекад ме брани од мене саме. Зато што
ме разуме. А ја разумевање сматрам највишим степеном љубави. |
|
| "Они ме воле онако како мени треба!", кажем када ме питају о моме мужу и сину. Мој син
Александар је рођен 1988. године, и од најранијег детињства је научио да моју пажњу и време
дели са јунацима мојих романа. Знам да му није лако, и често се осећам кривом пред њим. Али
и пред собом. Знам да мој син расте. Да свако доба носи своје радости, а да су мени неке
његове промакле. Да из дана у дан отимам и себи и њему нешто важно и драгоцено, што
никада нећу моћи да надокнадим. И слаба ми је утеха што знам да, без обзира којим се
послом бави, ниједна мајка није крај свога детета увек када то треба и њој и њему. |
|
| Ипак, мој син и ја некако успевамо да останемо веома блиски. Свакодневно украдемо неки само
наш сат за разговор. Најчешће је то увече, када он већ легне. Ја седим поред њега на кревету,
а он ми прича о свему важном што му се десило тога дана, или ми поверава своје тајне и снове. |
|
| Јуна 2003. године поново, уз подршку и помоћ свога мужа и сина, одлучила сам се за нову промену:
напустила сам дотадашњег издавача и отворила своју издавачку кућу "Глобосино АЛЕКСАНДРИЈА".
У њој сам, као први наслов, објавила свој нови роман ИГРА АНЂЕЛА, а затим поновљена издања
осталих својих романа. Жеља ми је да поред свих својих књига објављујем и стране бестселере,
али и дела у којима се чува хришђанска културна и духовна баштина. |
|
| У свом књижевном раду осећам подршку својих анђела чувара и светитеља. Као девојчица
била сам уверени атеиста. И дуго је времена прошло док нисам постала сигурна и мирна
верница. Одавно већ живим с осећањем да оно што је неуобичајено није и немогуће. Дубоко
верујем да ми, људска бића, нисмо сами на свету. Понекад осећам живо присуство оних
који моле Бога за нас, и живо присуство Бога самог. На промоцијама својих књига често
кажем и ово: "Све велике идеје које су током историје људска срца грејале надом показале
су се као илузија. Бог нас једини није изневерио. Ту је. И чека да му се вратимо."
Ја верујем у Бога. Верујем у праведност Божју, у смисао и смисленост човековог постојања.
И настојим да у сваком тренутку свога живота живим поштујући десет Божјих заповести. |
|
| Не знам да ли је то довољно како бих оправдала милост коју сам задобила када ми је дато
да напишем роман ПЕТКАНА. Да под својим именом објавим књигу о највољенијој Светитељки
православља, Преподобној Мајци Параскеви. Та књига увелико превазилази не само моју
каријеру, већ и сав мој живот. док сам је писала добијала сам одговоре на питања која
сам годинама постављала себи. И на она која су се отварала са сваким новим одговором.
Мењала сам се. И мислим да сам постала боља. И ближа Господу. А то и јесте сврха
људског живота. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
| |
|
|
| Из најава и вести |
|
|
|
| Важно обавештење
Поштовани посетиоци
Због техничких проблема сајт дијаспора.цх се неће ажурирати у наредном периоду.
Хвала на разумевању!
Ваш тим дијаспора.цх
|
|
|
|
|
|
| Корисни линкови |
|
|
|
|
|
|
|
dijaspora.ch
