 |
|
| Роман дијаспоре 2000. |
|
|
| Ово је оригинални дијаспорски роман, и по ликовима, и по месту где се радња дешава, и по томе ко је аутор и где је дело стварано. Догађаји су истинити, а имена измишљена. Јунаци су обични људи који се тешко сналазе у ситуацијама у које их живот на Западу немилосрдно баца. Све се дешава у време грађанског рата у Југославији... |
|
|
| Критика, мр. Живка Марковића |
|
|
| Миодраг Лукић |
|
|
| Луди Вјетар |
|
| Serbian Gigolo |
|
|
| Књига чији је назив „Луди вјетар“ Serbian Gigolo изазваће већ самим својим именом, код сваког заљубљеника писане речи двоструку недоумицу: прво, ађектив „луд“ стоји уз биће а не зу небиће, и друго - именица „вјетар“ упућује на нешто силовито и брзо, те би крајњи резултат посебне заинтересованости сваког озбиљнијег, а истовремено и неупућенијег, читаоца у најновије издавачке књижне подухвате на српском говорном подручју, био тај да ће одмах потражити пут и начин да утоли своју знатижељу. Из симболике наслова се да наслутити миље у коме је смештена радња романа, а још више упућује на неке особите карактеристике његових јунака. Својевремено је синиша Павић „српски приповедач и сатиричар, написао роман „Врућ вјетар“, чија је екранизација доживела вртоглав успех код гледалаца у Југославији. Ако бисмо покушали да утврдимо неку аналогију наслова ових романа - Павићевог и Лукићевог, онда ћемо врло лако у синтагми „луди вјетар“ односно „врућ вјетар“, препознати ауторове алузије наа људе које су животне тешкоће начиниле помало „ошинутим“ и „ошајдареним“, па самим тим - загонетним, и скрајнутим са животне стазе. |
|
|
|
| Извор: Миодраг Лукић |
| |
| Миодраг Лукић се до сада није оглашавао са песмама, нити са причама, барем - не јавно. Сада се са овом књигом први пут хвата озбиљно у коштац са речима и њиховим значењем овде пред нама читаоцима. Храбро се упустио у стваралачке воде са најтежим књижевним обликом - романом, што самим тим - указује не само на његову несумљиву храброст него и на сигурност у сопствено умеће, у свој дар који се обгато исказује кроз његову реалистичку причу. Реч је о роману урбаног сензибилитета, који описује живот „гастарбајтера“ у [вајцарској, ближе детермнишући њихову свакодневницу у аргаушком и циришком кантону. У кругу - Зофинген, Интерлакен, Баден, у препознатлкјивом „штимунгу“ ресторана типичних назива, Хиршен, Берен, Кроне. |
|
|
|
|
| У историји српске књижевности почасно место родоначелника литературе о југословенским емигрантима заузео је Миодраг Булатовић са романом „Људи са четири прста“. Тик њему зу бок је Душан Савковић са опсежном причом „Горила“ о телохранитељу Алена Делона првом српском модерном жиголу Стевану Марковићу. |
|
| Аутор „Лудог Вјетра“ је успео да изваја одређене ликове са пуно умешности несвојствене почетнику, што треба опет истаћи, само навешћује богату књижевну жетву у мајсторској радионици Миодрага Лукића. Поред главног јунака Драже суровог момка, ту је и низ других, такође интересантних личности, - попут Микија Сарајлије финог градског „шерета“, чији је лик најпотпуније извајан, Филозофа - помало мистериозног особењака, који се до краја не открива, Монике, несрећнице чију је кћерку силовао рођени стриц, која је после постала лезбејка, сестара - Ирме, чији је муж Србин погинуо, и Силвје лепе успаљенице у коју се заљубљује онај око кога се врти цела прича, Хајди „дебеле Берте“ нинфоманке са сисама великим као босанска глава али не и тврдим као она, Милера јавног приватног детектива и тајног локаџије, Терез „каљугарке“ која се домогла плавог базена, али се више у њему не купа са својим импотентним парајлијом него с намамљеним босанским биковима и низ других не мање занимљивих ликовима. Сви они заједно чине занимљив калеидоскоп „скрајнутих људи“, - многи „с оне стране ума дошавших“, који се копрцају у безизлазу свакодневнице, надајући се бољем сутра, уз обиље алкохола, секса, јурњаве, туче, шенлучења, арчења, кречања, јечања једном речју: с њима је овај роман добио потребну дозу напетости, коју је аутор веома добро укомпоновао вешто се служећи добро пласираним монолошким тзв. усеклицама, које у односну на мајсторски вођене дијалоге, не делују као клипови у точковима, не коче радњу, не рањавају разговоре лица. Заправо монолози нису у служби успоравња радње како често срећемо у савременим романима. Напротив, они је чак и убрзавају, чине динамичнијом и самим тим и напетијом, наговјештавајући дијалошке експлозије којима је ова књига преплављена, што је све скупа на добро изашло. |
|
| Главни јунак овог романа, као што је споменуто, зове се Дража. Он је оличење хировитог момка, снажне физичке грађе, наизглед грубијана због своје плаховите и узавреле природе, а у суштини човека благе и осетљиве нарави. Његова грубост се најчешће испољава кроз ничим неспутавану импулсивност, а често и кроз бахато понашање које је карактеристично за стално припитог човека, ма какве душе он био. Пажљиви читалац ће у роману да нађе безброј примјера за ову његову црту карактера, која га баш не издиже као личност из свакодневног живота што би могла стећи поверење код сениора, па га они ни у ком случају не би препоручили за углед омладини. Међутим, вероватно ће се догодити супротно: да ће споменута карактерна црта главног јунака бити одлучујућа у очима адолосцента, пошто би га могла детерминисати као хероја, односно - као један од могућих модела понашања младе генерације. |
|
| Дража је насликан тако да представља материјално и физичко у најелементарнијем облику, што заправо и није његова својствена животна нота, него вше наметнути стил живота, који је у [вајцарској посебно препознатљив, по својој одурности. Рат је произвео избеглице, а оне доносе невоље. Дража је избеглица, као и Мики и многи други. И да нису избеглице, били би ,такви, попут неких ликова у роману. Сви почињу с „бауштелом“, или метлом у руци, тим својственим препознатљивим занимањима готово свих момака са територије бивше Југославије, прожет лутањуима кроз лавиринт наметнутог живота, покушавајући између две чаше пића да сазна прави смисао свога битисања, овај, како га у шали зову његови пријатељи“ Бабојебац“, додатно је опседнут и ратом у своме завичају, што убрзавајуће делује на његово „од данас до сутра“ преживљавање, без икаквог плана, па ни покушаја да се бар нешто замисли унапред. У тренуцима заморености начином живота, на путу од једне до друге „ноћне јахачице“ „бакутана“ изнад педесет по правилу сексуално оптерећених притајених нинфоманки, уз сијасет битника, јебевитрова свих фела, алкохоличара дрогера, курви, дебологузих пајдашица и осталог белосветског шљама, скупљеног „С коца и конопца“, и кад заборави на три најлепше ствари на свету: „један чашица пре и цигарета после“, кроз главу овог модерног српског „дон Жуана“, жигола, с времена на време, пролећу суморне мисли о незавидној судбини свог српског народа, о којем, узгред буди речено зна доста, далеко више од просечног Србина, што само потврђује несумљиву истину, о Дражином ничим не скривеном идентитету, за разлику од многих, и онда и данас, па богами ће се то отезати још дуго и у сутра, који се радије издају за Југословене, то је посебна и не мање важна црта главног јунака којом се он издваја из масе других „Југовића-Срба“, који ће, то што је главни јунак био и јуче и данас, бити сутра, „кад оду с власти комунисти“- шајкача се с три прста држи само у мраку, кад нико не види, и оставља да причека тамо у неком подруму - „до бољих времена“. Дража се не прси да је Србин, али то и не скрива, свестан је чињенице да је његов језик српски, не говори „југословнскјим језиком“ јер он и не постоји као многи Срби, па је узалуд његово објашњавање о свему томе онима из Србије који не смију пред „влашћу ни слово „С“ од српски да помену, а камоли целу реч. |
|
| Посебну драж главном јунаку даје писац кроз Дражин сан. У којем му се појављује ђаво као регулатив сопствене савести, и покушај поништавања осећаја кривице, за живот који води. Дража није Фаустус Гетеов, нити је Дражин ђаво Мефистофел. Не склапа уговор главни јунак са својим ђаволом, него једноставно, Сатана је олицотворење немирне савјести, која се показује као прст судбине кои се неда избећи. Такви снови су врло карактеристични за људе пред делиријум тремелосом, који плутају као „дрво бачено низ бујицу“. Дража признаје да је на дну, да га је рату у Босни дотукао и да зато бежи у пијанство, у секс, у тучу, у све што је криминално, или на ивици недозвољеног. Свестан је он да је „свако ковач своје среће“, али је малодушан, иако стално размишља како да се изчупа из ракљи алкохола, „загрљаја“ дебелих љепљивих женских бутина, и ноћних мора и прогањања свакојаких хуља и акрепа. Својом тематиком „Луди вјетар“ је реалистичка социјално-психолошка прича испричана у првом лицу. Иако је пуна поновљених ситуација, прича има своју заокружнеу цјелину. Иако је у роману реч о свакодневници, када нам се на моменте учини да је сваки дан главном јунаку исти, опет се у читаочеву пажњу ушуња ничим наслућивана напетост, која га прикује на нове странице читања. И тако до краја, па се онда и
сами изненадимо, помало и љутимо, што нема даље. Дијалози су израђени и дотерани готово до савршенства, да просто маме својом динамичношћу. Они су потпуно у самој сржи тока радње у роману, а посебно у служби истицања снаге карактера његових протагониста. Монолози главног јунака нијансирају лик, и омогућавају потпуније сагледавање Дражиног карактера. Они су ретки у роману, и чине незнатан његов део. Аутор нам је остао помало нејасан шта је „хтео да каже“ Дражиним сном о „лудом вјетру“. У нашем народу постоји веровање да они ошинути „лудим ветром“ имају шесто чуло и да се њима не треба изругивати. Описи су јасни, фактографски, без претеране ликовне нијансе, а ипак у функцији снажне пишчеве експресије, ипак, некада осттају недовршени. |
|
| Пишчев језички израз је синтетичан, јер поред књижевног користи и језик жаргона што га чини живљим и препознатљивијим. |
|
| Живот и није ништа друго до оно тихо, једва чујно на изглед, невидљиво, ткање времена. Изаткано остаје и после смрти. То што живот изатка, најдуже се чува у облику писане речи, јер све оно што није записано, као да није ни постојало, опомињао нас је Иво Андрић. Мидраг Лукић је у овој књизи пуно тога о нама изаткао, а то што је он записао траг је више о нама у овој земљи него о њему самом. Пишчево писано сведочанство је тапија о нашем трајању. Зато ће ова књига остати трајни путоказ, кроз наше јадне и уснуле душе, по њој ће нас препознавати у будућности. Зато је и важно појављивање једне овакве књиге. |
|
|
| /Зуг, август 1999/ Мр Живко Марковић |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
| |
|
|
| Из најава и вести |
|
|
|
| Важно обавештење
Поштовани посетиоци
Због техничких проблема сајт дијаспора.цх се неће ажурирати у наредном периоду.
Хвала на разумевању!
Ваш тим дијаспора.цх
|
|
|
|
|
|
| Корисни линкови |
|
|
|
|
|
|
|
dijaspora.ch
