 Српски сабор «Двери», удружење које окупља више од 50 православно-националних омладинских удружења и невладиних организација, сазвало је конференцију за штампу у четвртак, 6. октобра у 11:00 часова, у Медија Центру у Београду : |
|
|
| Повод: |
|
|
| 1. Одговор на проглас чији су потписници «33 јавне личности» у којем је нападнута Српска православна црква као иницијатор сукоба у Црној Гори, Македонији и на Косову, као и да је Црква противник модернизације у Србији. У вези са тим, представљен је Проглас српских интелектуалаца Српског сабора «Двери» - «Верујем у Бога и Српство». |
|
| 2. Представљање Покрета «За живот». У покрету се налазе млади интелектуалци Србије који се на креативан начин боре за поштовање права на живот као највеће светиње и за афирмацију брака и породице, а супротстављају се вештачким прекидима трудноће, правима хомосексуалаца, еутаназији, савременом сексуалном васпитању, порнографији... |
|
| 3. Најава православно-националних трибина на Машинском факултету Универзитета у Београду. Трибине на Машинцу, на којима се сваког четвртка окупља више од хиљаду посетиоца, представљају православно-национално интелектуално језгро младих људи у Београду и показују какву будућност желе млади људи у Србији; |
|
|
| Говорили су: |
|
| - Бошко Обрадовић, главни и одговорни уредник часописа «Двери српске» и члан Управног одбора Српског сабора «Двери» |
|
| - Владан Глишић, члан Управног одбора Српског сабора «Двери» |
|
|
| У уводној речи је, између осталог, речено: «У последње време написана је серија текстова и организовано неколико телевизијских разговора на тему актуелних односа између Цркве и државе, са посебним освртом на феномен тзв. „мешања Цркве у политику“. Из свега тога опет следи да су духовни препород српског народа и устајање Српске православне цркве из друштвене маргине, што се све одвија у последњих 15 година, постали каменови медијског спотицања. Зашто је то тако? |
|
|
| Може ли се Црква одвојити од државе у чијем је стварању учествовала? Може ли се Црква не мешати у судбину заједнице за коју је духовно одговорна? Може ли се Црква одсећи од народа из кога потиче? Да ли политика треба да буде мерило Цркви? Да ли се исти они који су Цркву прогонили пола века данас поново залажу, под новим идеолошким маскама, за њено изопштење из друштва? Да ли су оних више од 90 % Срба који су се изјаснили као православни хришћани против утицаја Цркве на њихове животе и друштво у коме живе, или би требало да се неко други пита за модел односа између државе и Цркве? Ко је, дакле, арбитар о томе шта Црква треба да буде у српском друштву и које су границе њеног питања? Да ли се заговорници одстрањења Цркве из друштвеног живота користе управо средствима које тако олако приписују другима: нетолеранцијом и говором мржње? |
|
|
| О чему се ту заправо ради? Наиме, основна теза европаланчана јесте да због везаности за црквени конзервативизам, а самим тим за потпуно назадњаштво, анахронизам, заосталост и немодерност сваке врсте, српски народ никако не може да се докопа Европе и њених вредности. Из тога проистиче паланачки дух српског национализма који не може да изађе из тамног вилајета светосавља. |
|
|
| Парадокс је, међутим, у томе што то тврде они који робују менталитету провинцијске патње за недосегнутом Европом. Тај непрестани комплекс трке за достизањем европског нивоа вредности стално се изрођава у европаланачки менталитет слепог копирања свега туђег и потпуног одсуства критичности и оргиналности. |
|
|
| Притом, ми смо као народ ону праву, медитеранску Европу одавно сусрели и у њу ушли. Проблем је у томе што је савремена Европа изгубила саму себе и за Европу самопрогласила своју северо-западну идеологију отуђености Европе од властите традиције. |
|
|
| Црква је, на светосавском примеру, увек била симбол националне аутентичности, пуноће идентитета и лепоте предања, отвореног сусрета са другим и другачијим, међусобног упознавања и богаћења, врхунске толеранције и космополитизма. А то су већ вредности које су данас популарне и самим тим не смеју да припадају Цркви јер би она тако постала конкурентна на плану присуства и утицаја на савремено друштво. Она, дакле, мора бити оптужена и осуђена да је све супротно од онога што јесте: да је потрошена и празна, превазиђена и затворена, нетолерантна и ускогруда. И притом дрска да као таква претендује да утиче на друштвени живот. Цркву би требало изнова приказати као установу која по ко зна који пут кочи наш пут у Европу. |
|
|
| Српска православна омладина 5. октобра 2005. године каже: ДОСТА, и тако 5. октобра 2005. наставља антикомунистичку борбу која је била тако очигледна 5. октобра 2000. године. Само овога пута српски националисти неће дозволити у демократску реторику пресвученим комунистима и неокомнастима да загосподаре. |
|
| Овим Прогласом 5. октобра 2005. године Српски сабор «Двери» улази у нову фазу борбу против нових идеолога» |
|
|
| Прочитејте комплетан текст Прогласа. |
|
|
| За текст Повеље се захваљујемо г.Бранимиру Нешићу |
|
dijaspora.ch
