 |
|
| ШТА СМО ТО, ЗАПРАВО, ИГРАЛИ И ЗА КОГА |
|
|
|
| Истина боли, али још више могу да заболе сопствене заблуде. Да, више нисмо кошаркашка велесила, не зато што не знамо да играмо, већ из разлога што нисмо у стању да учимо из прошлости. А кад је тако, прошлост се понавља, па се Стокхолм репризира у Атини, Атина у Новом Саду, а наш углед тоне до недопустивих граница. А најтеже је дизати се из блата. |
|
| Више нас противници и не респектују као у стара времена. А и зашто би, кад сами и себе не поштујемо? Кад су нас Шпанци начели, селектору је била публика крива, кад су нас «петлови» докрајчили обрушио се на играче. А за дебакл сви сносимо макар и делић онога што се зове одговорност. Ми, новинари, што смо
лажне звезде и звездице ковали у небеса, ви навијачи што сте од атинског губитника очекивали да преко ноћи постане београдски победник. Криви су и они који нису играли а могли су, криви су они који су играли а као да нису. На крају, а можда и на почетку, највећу кривицу сноси диригент раштимованог оркестра. |
|
| Да ли то нашу кошарку захвата фудбалски синдром? Док се на овим просторима играло «за жваке», имали смо репрезентацију, сада када је лова ударила у главу имамо скуп случајних пролазника. Некада је било другарство, сада сујета, некада патриотизам, сада егоизам. Некада смо имали вође на терену, сада у сутерену... |
|
| Риба смрди од главе. Закључак изведите сами... |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
yubc.net
dijaspora.ch
