 |
|
| Slovo o ustanku nekad i Srbima danas |
|
|
| KOJEKUDE, SRPSKI RODE! |
|
|
|
|
| Izvor: dijaspora.ch |
| |
| (Beseda jereja Velibora Džomića na proslavi 200-te godišnjice Prvog srpskog ustanka
u Cirihu, Bazelu i Brunenu u Švajcarskoj o Sretenju 2004. godine) |
|
| I danas, u osvit i rasvit 200-te godišnjice Prvog srpskog ustanka, izlazimo, ovakvi kakvi smo i
sa ovim što imamo, pred Krstonosnog Vožda Karađorđa i njegove vojvode i junake. |
|
|
|
| Obično se o praznicima i velikim datumima naše burne istorijske prošlosti prisećamo
i podsećamo starih vremena ne da bismo se gordili i zorili nego da bismo se izmerili i
premerili, proverili i zapitali, priupitali i preispitali o svojim precima nekada i nama danas. |
|
| Danas se sećamo zlih vremena u kojima "nebom Sveci staše vojevati i prilike različne metati viš Srbije
po nebu vedrome". Sećamo se danas vrlih predaka naših na čelu sa Krstonosnim Voždom Karađorđem kao
onih koje su, po svedočenju Prote Matije Nenadovića, "turske puške i sablje srećno promašil",
ali se sećamo i hiljada i hiljada onih, znanih i neznanih, zapamćenih i zaboravljenih, koje je,
u Prvom srpskom ustanku i pre njega, ta sreća mimoišla te su svoje živote i svoje kosti
ugradili ne u Skadar na Bojani nego u slobodu svoje Otadžbine i svoga Srpskoga naroda
svuda. Prvi srpski ustanak nije bio posao ravan zidanju Skadra na Bojani gde su vile
noću porušile sve ono što su neimari danju sazidali. Prvi srpski ustanak je bio najznačajniji
delatni dvig Srpskoga naroda od Kosova do Sretenja pred kojim je, na Svetoga Savu, kad mu vreme
nije, grom zagrmeo iz vedra neba te dao nebesku priliku da se Srbi dižu na oružje.
Ta nebeska prilika je pretočena u kratki vojni plan i oslobodilačku poruku: Svaki svoga ubijte subašu! |
|
| Prvi srpski ustanak koga, i u naše dane, netačno i nelogično nazivaju nekakvom "srpskom revolucijom"
(valjda trudeći se da i u svemu, pa i u tome, neuspešno, ali pogubno imitiraju zapadnjake po Leopoldu
Rankeu, koji ga je nepravilno krstio) bio je i ostao simvol borbe za ljudsku slobodu i borba za, kako bi
to danas rekli, poštovanje ljudskog prava na život. |
|
| Poznato je u kakvim su uslovima Srbi živeli pod Turcima od Kosova do Orašca: svakodnevno su padale srpske glave,
skrnavljene žene, sestre i majke, uziman danak u krvi, paljene srpske kuće, rušene bogomolje, uništavana i pljačkana
letina i znojem stečena hrana. Poniženja Srpskoga naroda nisu bila ni izmeriva ni izbrojiva. Takva muka, takav polom,
takva nesreća, krvca koja je, kako veli pesnik, "iz zemlje provrela", rodila je i isklesala Karađorđa, Stanoja Glavaša,
Janka Katića, Stojana Čupića, Jakova Nenadovića, Hajduk Veljka Petrovića, Protu Matiju Nenadovića, Pop Luku Lazarevića
i ostale junake i ustanike. Istorija je zabeležila kako je Karađorđe, između mnogih, u Marića jaruzi izabran za
ustaničkog Vožda Srbije. Sva je Srbija tada bila puna ljudi Karađorđeva duha i junaštva. |
|
| Srbija je 1804. godine vaskrsla iz ubijanih i na kolac nabijanih Srba, spaljenih kuća,
porušenih crkava i manastira, iz patnje sirotinje raje i suza nevine dečice i siročadi.
Oslobodioci Srbije toga vremena nisu imali ni vremena ni mogućnosti da se školuju, završavaju
univerzitete i vojne i generalštabne akademije, jer je muka terala na drugo. U tome vremenu, kako
kaže Sveti Vladika Nikolaj, "sveštenici su bili jedini pismeni ljudi, pamćenje je bilo - jedina biblioteka;
priroda - jedino sveučilište; slepi guslari - jedini istoričari, a Bog - jedini prijatelj i utešitelj"
(Vladika Nikolaj, Sabrana dela, III/632). Srpski junaci su podizani i hranjeni na znoju i žrtvi svojih
očeva, na preslici i desnici ruci čestitih srpskih majki; vežbali su oko sokolovo i jačali svoje mišice,
orali svoju zemlju i čuvali svoju stoku - krepeći se i snažeći se molitvom Bogu da da hleba nasušnog i
željene slobode. |
|
| Sloboda Srbije nije imala cenu - za nju se davalo sve: i život, i porodica, i kuća, i stoka.
Iz mnogih izveštaja stranaca o srpskim ustanicima možemo pročitati "da nije bilo retko videti
vojnika i s topuzom, ili nadžakom, a nalazilo se vojnika, koji su mesto oružja nosili teške drenovače,
opšivene vučjom kožom gde se rukama drži, da se ne omiču ruke pri udarcu. Upotrebljena je čak i
praćka još 1807. godine pod Užicem" (General Vladimir E. Gofman "Veliki Vožd Karađorđe", str. 23). |
|
| O toku ustanka se dosta zna i ja neću govoriti o tome. Pomenuću samo nekoliko detalja o Karađorđu. Predanje
kaže da je neki Turčin zanoćio u kući Karađorđevih roditelja baš u noći u kojoj je rođen budući vožd i osloboditelj
Srbije od Turaka. Kad se izjutra, sav preneražen, Turčin probudio nije mogao a da ne kaže da je usnio
najteži san u životu. Drugi Turčin, Sali-baša rekao je da "što god je živa dvonožaca u Srbalja,
Turaka i Nemaca od Karađorđa boljeg junaka nejma". Veliki Puškin je Karađorđa nazvao "vojnikom slobode"
i rekao da je "dostojan da ga se ljudi užasavaju i da ga slave" (ovo prvo je naveo pošto je od nekoga čuo
da je Karađorđe ubio oca, što mnogi danas netačno ponavljaju valjda želeći da unize Karađorđa.
Karađorđe nije ubio oca, pošto je od malena bio siroče bez oca, nego je, bojeći se izdaje, ubio
očuha, koji pred Turcima, posle Karađorđevog ubistva jednog Turčina, nije hteo da pređe sa porodicom
u Austriju). Leopold Ranke je Karađorđa nazvao "neobičnim čovekom, u kome ima nešto srodno
onim vitezovima koje je narod opevao u svojim pesmama". Vukićević navodi da "svojim malo pognutim
stasom i mrkim licem, Karađorđe kao da je bio oličenje Srpskog naroda, pognutog od vekovnog ropstva,
ali u strahotama borbe, kada se njegov stas ispravljao i lice plamtelo nadahnućem, on je bio
Srbin osvetnik, ponosit, obasjan nadom na svetlu budućnost, smeo kao lav, spreman da se osveti
za sve zlo i za sve muke pretrpljene stolećima". I Knez Miloš Obrenović je priznao da su pred Karađorđem
"i haljine drhtale". Njegoš ga je u "Gorskom vijencu" nazvao "Ocem Srbije". Savremenici su
zapisali da je Karađorđe "kao gospodar sudio pravo i strogo, no bio je više puta milostiv i
praštao, osobito junaku". Kad su mu doveli jednog vojvodu, koji je digao ustanak protiv Njega,
Karađorđe je, kada su svi očekivali da će ga teško kazniti, rekao: "Vidiš šta smo započeli.
Znaj i ti i drugi da Crni Đorđe nije podigao oružje da nad svojom braćom pizmu i osvetu čini,
već je podigao i pozvao sve vas i svakoga Srbina na oružje da Turcima osvetu činimo i da u ime
Boga skinemo jaram, koji Srbin od Kosova vuče do danas". Kada su mu se srpski glavari 1805.
godine žalili na teške prilike Vožd im je odgovorio: "Vi da se mučite, no sada je vreme mučenju.
Daj Bog da samo naša deca uživaju, a mi ćemo celog našeg života mučiti se". Karađorđe se, po zapisima
savremenika, "zadovoljavao, kao i svakad, prostom hranom, za vreme mrsa suvim mesom i sirom,
a u post papulom od pasulja i pogačom, koje je nosio sa sobom pokraj čuturice sa rakijom i
sa svojim momcima bratski delio. Nebo mu je bilo pokrivalo, zemlja - postelja, bisage - uzglavlje,
a ljubav k narodu - kreštelo sna". Karađorđe je posebno molitveno poštovao i u pomoć prizivao
Svetoga Kralja Stefana Prvovenčanog, sina Stefana Nemanje, brata Svetoga Save i potonjeg
Simona monaha. Karađorđe je od Turaka čuvao njegove svete mošti i iz Studenice ih nosio
uz Kočinu Krajinu do Kovina, a posle sloma ustanka preneo ih je u Manastir Fenek.
Ikona Svetog Kralja Studeničkog krasila je Karađorđev barjak. Predanje je upamtilo
da je Karađorđe bio čovek koji je tvrdo u Boga verovao i Svece poštovao. Uvek je o
Božiću sazivao sabor vojvoda i glavara. Svu nadu je najpre pologao na Boga te je ostalo
zapisano da je kobne 1809. godine rekao: "Ne damo Turcima Moravu preći...pa posle šta Bog
da....Bog milostiv zna šta radi i On će nam pomoći". Kako je verovao Karađorđe - tako je
verovala Srbija. |
|
| Kada je Narodna Skupština odlučila da se Karađorđu kao voždu isplati 24000 groša, Vožd je
odgovorio: "Fala vam, braćo, na tom. Ja ne mogu ništa uzimati od siromašnog naroda. Ako Bog
da te se od Turaka konačno oslobodimo, to će za mene biti najveća nagrada, pa da idem svojoj
kući da slobodno svoje poslove radim". |
|
| Karađorđe nije bio mlakonja. Znao je da oprosti ono što je njega lično vređalo, ali nije
praštao ono što je vređalo njegov narod. Poznato je da je u jednom momentu samovolje pojedinih
glavara tvrdu reč dao da će "ubuduće svakoga, koji dani mu nalog ili zapovest prenebregne ili sa
nebreženjem svrši, obesiti". Nije imao milosti ni prema svom rođenom bratu kada je počeo da se silno
i nečasno ponaša. I danas ođekuju Karađorđeve reči usijanim glavama u Skupštini: "Lasno je u vrućoj sobi
uređivati i zapovedati. Nego da vas vidim sjutra u polju kad Turci udare". |
|
|
|
| Kojekude, Srbijo? |
|
|
| Ozbiljni ljudi i ozbiljni narodi na vreme uče iz svoje istorijske prošlosti, iz velikih dana
i događaja. Šta smo mi naučili iz svoje prošlosti, od svojih velikih ljudi, najbolje vidimo ako
sebe, svoj život, svoj narod i svoju državu u ove dane izmerimo i uporedimo sa Karađorđem,
ustankom i tada vaskrslom Srbijom? |
|
| Danas možemo reći da su oni koji su, mimo naroda, silom zauzeli Karađorđevo mesto i
zaposeli Karađorđeve dvore raskućili sve ono što je Karađorđe sa svojim narodom skućio
i sabrao. Srbija je od Turaka, pred Karađorđevim ustankom, bila podeljena na jedanaest nahija.
Danas naši otuđenici pokušavaju da ono što je Karađorđe skućio, od Turaka oslobodio i po srpski
zaokružio, odbace planirajući da novim Ustavom izvrše novu nahijanizaciju ili, kako to
vešto kamufliraju, regionalizaciju Srbije ni po čijem no po turskom receptu iz predustaničkog perioda. |
|
| Danas je Srbija po mnogo čemu u predustaničkim prilikama, a Srbi trpe i ćute stvarno čekajući novu
nebesku priliku i zov na oslobođenje od Turaka sa srpskim imenom i prezimenom. Srbija danas, zbog
smutnji i globe srpske turadi, ne može ni da se skući, ni da srpski misli. Srbija danas ne može
čestito da izabere ni Vožda, ni Skupštinu, ni Vladu baš zbog toga što što velikaši prokletih
duša na komade razdrobiše carstvo služeći najgorim vrednostima oličenim u Solani. |
|
| Imalo je u našoj krštenoj istoriji mnogo primera malodušja, nevere i drugih slabosti.
Ali, imalo je mnogo više primera junaštva, vere, čojstva, snalažljivosti i mudrosti. Ti
primeri stoje iznad svih drugih. Jedan od takvih divnih primera jeste i Krstonosni Vožd Karađorđe.
Od njega danas svi treba da učimo, a najviše da se naučimo žrtvi za dobro svoga naroda i svoje
Otadžbine. Takav je bio Vožd, ali takvi su bili i drugi. Jedan od njih, Prota Mateja Nenadović,
ovako opisuje svoj životni put, svoje muke, svoja trpljenja, svoja raspeća i svoja radovanja: |
|
| "Ja sam služio i gospodario; popovao i vojvodovao: putovao po narodnom poslu daleke putove i kod
kuće mirno sedeo i u mojoj bašti voće kalemio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira;
sa carevima sam govorio slobodno, a katkad me je zbunio govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i
bežao od njih; živeo sam u svakom blagu i izobilju i ponovo dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće
i gledao ih iz šume spaljene i porušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi,
a i u neokovanim taljigama sam se vozio; vojvode su iz mojih usta očekivale zapovest, a morao sam na noge
da ustajem pred onima koji su moji panduri bili..." |
|
| Istorija je zabeležila da je Valjevo 1804. godine imalo 24 džamije, tri hiljade turskih i dve
stotine srpskih kuća. Valjevo danas u odonosu na ono 1804. godine jeste uteha da Kosovo i Metohija
ne smeju i ne mogu biti izgubljeni samo ako svi budemo imali Karađorđeve vere, snage i mudrosti. |
|
| Srbija je 1804. godine bila u bezizlaznoj situaciji. I danas su i Srbija i ostale Srpske Zemlje i Krajine
u sličnoj situaciji. Stešnjene su Srpske Zemlje i Krajine od svih i svakoga, a ponajviše od zla domaćega,
jer danas imamo raznorazne otuđenike i otpadnike, koji vladaju Srpskim Zemljama i koji su sebi dali ulogu
nečasnih knezova, a Srbi čekaju ljude Karađorđeve pameti i snage. |
|
| Turci su tražili i dobili glavu Vožda Karađorđa - baš kao što i danas, preko savremenih
Vujica i kumoubica, traže glavu Radovana Karadžića. |
|
| Karađorđe je rađao i rodio slobodnu Srbiju - današnji vlastodršci prodaju Srpske Zemlje i
svakojako smućuju i raspamećuju Karađorđev narod. Karađorđe je palio i rušio turske hanove i
utvrđenja - današnji silnici prodaju srpske fabrike, istrebljuju srpska sela i ruše kuće srpske
sirotinje i izbeglica, jer se, zaboga, ne uklapaju u njihove urbanističke planove. |
|
| Danas, ovakvi kakvi smo i sa ovim što imamo i što trošimo još od Karađorđa, proslavljamo
200-tu godišnjicu Prvog srpskog ustanka. Ali, danas se mnogi umni Srbi pitaju da li će, ako
se ovako, ne daj Bože nastavi, biti Srba da proslave 300 godina Prvog srpskog ustanka. |
|
| Veliku bruku i sramotu predstavlja i tzv. državni Odbor za proslavu 200-te godišnjice Prvog srpskog
ustanka. U taj Odbor su ušli oni koji u ime tobožnjih "evropskih integracija" i lažne demokratije
nastavljaju razaranje Srba i Srbije, ali u tom odboru, Bogu hvala, nema Srpskog Patrijarha i
srpskih vladika. |
|
| Pitam se: šta bi danas rekao Karađorđe kada bi, kojim slučajem, banuo u Srbiju i ostale Srpske
Zemlje? Ništa drugo nego bi strogo zapitao: Kojekude, Srbijo? Kojekude, Crna Goro? Kojekude, srpska
deco? Ne znam da li bi Vožd imao milosti za one koji raskućiše Srbiju kao njegovu kuću i koji njegov
narod dele na Srbijance, Crnogorce, Bosance, Hercegovce, Vojvođane i Krajišnike i zavađaju ga kako bi
oni osiono mogli da vladaju i razaraju i Karađorđevu kuću i Karađorđev narod? Ne znam šta bi uradio
sa bezbožnim glavarima koji prodadoše Kninsku Krajinu, sputiše Republiku Srpsku i Arnautima prepustiše
Kosovo i Metohiju? Znam sigurno da mnogi generali ne bi bili ni čauši u Voždovoj vojsci niti bi mnogi
ministri bili pisari u Praviteljstvujušćem Sovjetu Serbskom. Ne bi sekte trovale njegov narod niti
bi raznorazne nevladine organizacije mogle da lažu i brukaju njegov narod pred svetom, jer se u
Karađorđevoj Srbiji samo istina mogla govoriti! |
|
| Nama, i kao ljudima i kao narodu, ne preostaje ništa drugo nego da se u ovoj velikoj godini prenemo
i da svi vidimo kako stojimo razbraćeni, razvejani, raseljeni, poskitani, izdani, nemoćni, očajni i okupirani.
Da znamo ono što je i Karađorđe znao: bez domaćinstva, vere, čestitosti, junaštva, poštenja i čojstva nema ni
slobodnog Srbina ni slobodne Srbije i drugih Srpskih Zemalja i Krajina; da smo jedan narod i u Srbiji i u
Crnoj Gori; i, što je najvažnije, da Prvi srpski ustanak još nije završen i dovršen, jer su mnoge Srpske
Zemlje još uvek neslobodne i okupirane. |
|
| Bog da dušu prosti velikome i krstonosnome Voždu Karađorđu, ocu savremenog Srpstva, i svima
koji se ugradiše u slobodu svoje Otadžbine od Kosova do Kosova. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
| |
|
|
| Iz najava i vesti |
|
|
|
| Važno obaveštenje
Poštovani posetioci
Zbog tehničkih problema sajt dijaspora.ch se neće ažurirati u narednom periodu.
Hvala na razumevanju!
Vaš tim dijaspora.ch
|
|
|
|
|
|
| Korisni linkovi |
|
|
|
|
|
|
|
dijaspora.ch
