 Desanka Maksimović (1898-1993) |
|
|
| |
| Kroz njenu poeziju osetili smo prvi miris leta i livade, čuli smo zrikavce i njihov žal za pokošenom travom. Devojačke strepnje, ljubavi i želje ukazale su nam se kroz nevine i setne stihove, ne ostavljajući nas ravnodušnim. Desankini redovi uvek prizovu ta mladalačka osećanja, učine ih bliskim i toplim i govore o večnoj mladosti duše ove pesnikinje. Umela je da i najtananija osećanja utka u reči, tako vešto, lako i prisno. |
|
| Ljubav prema prirodi je nagonila da piše i stvara. Osetljiva i čulna na najnevidljivije pokrete u prirodi, na najnečujnije zvukove, govore insekata i trava. Izgleda kao da su paukovi, zrikavci, nežni proletnji cvetovi baš u njenim pesmama našli mesto da progovore, da nam šapnu i kažu šta ih boli. |
|
|
|
|
| |
| Govorila je o prostranosti balkanske duše, o Gračanici, o rodoljublju ulivajući kroz te pesme životne sokove našim korenima postojanja. |
|
| Stvarala je dugo i uvek, stvarala je za decu i odrasle, za mlade i stare. Njeni stihovi su ostavljali u nama tragove i tokom detinjstva, i u bolnim danim sazrevanja i u starosti. Tešto je izdvojiti posebne pesme jer sve su njene pesme posebne. Opomena, Tražim pomilovanje, U ropstvu, Strepnja, Bliži se,bliži leto, Na buri, Pokošena livada su sigurno one čije stihove zaborav ne briše lako iz naših glava. |
|
|
|
|
| Krvava bajka – svakako već kultna pesma koja nas uvek nagna na razmišljanje i budi u nama potmule duhove prošlosti, priziva suzu iz oka i ne da da zaboravimo. Bajka bez srećnog kraja, umrljana krvlju – jedno svedočenje. |
|
| Pedesetak knjiga poezije i proze za sve uzraste služe nam danas da se podsetimo kad zaboravimo koliko ljubav može biti lepa i bolna i da se podsetimo kako priroda misli i oseća. |
|
|
| O Desanki |
|
| Rodjena je 16.maja 1898. u Rabrovici (kod Valjeva) i po rodjenju prelazi u Brankovinu gde je otac dobio mesto učitelja. Njena majka je bila kćerka prote Svetozara Petrovića. U toku pohadjanja osnovne škole, otac joj dobija premeštaj u Valjevo te i cela porodica odlazi sa njim. |
|
| Po izbijanju Prvog svetskog rata izbegli su u Leskovac gde joj je i otac, oboleo od tifusa, preminuo. Završila je gimnaziju u Valjevu i maturirala po završetku rata. U Beogradu studira uporednu književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kao stipendista francuske vlade boravi odredjeno vreme u Parizu. Po povratku zapošljava se u Učiteljskoj školi u Dubrovniku, ali radi samo godinu dana. Zbog bratovljeve smrti vraća se u Beograd i 1933. udaje se za Rusa Sergeja Slastikova. Pre i posle rata radila je kao profesor u Prvoj ženskoj gimnaziji i u Učiteljskoj školi. Penzionisana je 1953.godine. Kao dete odraslo učiteljskoj porodici, postala je privrženik knjige i prirode. Slike svog detinjstva nikada nije zaboravila, naslikala ih je u svojoj poeziji i prozi. Pesnik, pisac, romansijer, pripovedač, predavač i profesor - sve u telu ove nežne i osećajne žene. |
|
| Nosilac je mnogih nagrada (Vukove, Njegoševe, Brankove i Zmajeve), član SANU i Udruženja književnika. Preminula je 11.februara 1993.godine. |
|
| O očuvanju njenog dela, danas se brine Zadužbina Desanke Maksimović. Svakog 16. maja, u Brankovini, dodeljuje se i književna nagrada za doprinos srpskoj poeziji. Nosioci ove nagrade do sada su ljubomir Simović, Stevan Raičković,, Miodrag Pavlović i Tanasije Mladenović. |
|
| Zbirke pesama: Vrt detinjstva, Zeleni vitez, Gozba na livadi, Nove pesme, Pesnik i zavučaj, Zarobljenik snova, Tražim pomilovanje...
Za decu: Reka pomoćnica, Zlatni leptir, Vetrova uspavanka, Prolećni sastanak, Čudo u polju, Sunčevi podanici, Pisma iz šume, Patuljkova tajna, Ako je verovati mojoj baki... |
|
|
|
| STREPNjA |
|
|
| Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka |
|
| da volim i želim oka tvoja dva. |
|
| Jer sreća je lepa samo dok se čeka, |
|
| dok od sebe samo nagoveštaj da. |
|
|
| Ne, nemoj mi prići! Ima više draži |
|
| ova slatka strepnja, čekanje i stra'. |
|
| Sve je mnogo lepše donde dok se traži, |
|
| o čemu se samo tek po slutnji zna. |
|
|
| Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu? |
|
| Izdaleka samo sve k'o zvezda sja; |
|
| izdaleka samo divimo se svemu. |
|
| Ne, nek' mi ne pridju oka tvoja dva. |
|
|
|
| PROLETNjA PESMA |
|
|
| Osećam večeras, dok posmatram laste |
|
| i pupoljke rane, |
|
| kako srce moje polagano raste |
|
| k'o vidik u lepe, nasmejane dane; |
|
|
| kako s mladim biljem postaje sve veće |
|
| i lako k'o krilo, |
|
| i kako mu celo jedno nebo sreće |
|
| i pakao bola ne bi dosta bilo; |
|
|
| kako čezne za svim što bi život mog'o |
|
| lepog da mu dade, |
|
| i da mu ničega ne bi bilo mnogo: |
|
| tako su velike čežnje mu i nade. |
|
|
| Osećam da do sad sve je bilo šala |
|
| moga srca vrela; |
|
| da još nikom nisam ljubav svoju dala |
|
| koliku bih mogla i koliku htela; |
|
|
| da ima u meni cela nežna plima |
|
| reči nerečeni', |
|
| da bih srce mogla poklanjati svima |
|
| i da opet mnogo ostane ga meni. |
|
|
dijaspora.ch
