 |
|
| Ljiljana Habjanović Đurović |
|
|
| Ljiljana Habjanović Đurović je
dobitnik Kočićevog pera za proleće 2004.godine (početkom februara 2004.godine) za roman Igra anđela.
Preuzeli smo njenu autobiografiju, sa njenog zvaničnog sajta. |
|
|
| Sve one koji su u mogućnosti pozivamo da dođu u SKD Cirih u Dibendorfu 06.03.2004. i
da prisustvuju književnoj večeri sa gospođom Ljiljanom Habjanović Đurović,
večeri kakva odavno nije viđena na ovim prostorima. |
|
|
| To sam ja |
|
|
|
| Izvor: Ljiljana Habjanović Đurović |
| |
| Rodila sam se 6. septembra 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz porodice u kojoj su
se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji,
i u Hrvatskoj. Još u detinjstvu uvidela sam zlo nacionalne i verske mržnje. Istovremeno,
shvatila sam relativnost svih nacionalnih mitova, ali i njihov značaj za opstanak
nacionalne svesti i samoodržanje jednog naroda. Imala sam nepunih osam godina kada
je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret.
Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas
boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci. |
|
|
|
|
| Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o
njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije,
verovatno bih i ja bila drugačija. |
|
| Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao
Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za
borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila
baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Možda mi se zato u jednom periodu života
činilo da je moj simbol paunovo pero. Paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun
igra kada je najteže. Danas znam da čovek nikad nije sam. I da mi stoga borba i traženje
nisu uzaludni. |
|
| Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice
i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao
dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam
imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je
lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade. |
|
| Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina
napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela. |
|
| Krajem 1991. godine uspela sam da promenim posao - postala sam novinar u "Dugi",
u to vreme najboljem jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik
i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji
su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih
nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički
i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me
funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena - Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve.
Na sudu sam dokazala da sam pisala istinu. Ipak, osuđena sam i od odlaska u zatvor spasla me je
samo činjenica da sam majka maloletnog deteta. |
|
| Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po
veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj
Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote
za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na
književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam
otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad
kao boje paunovog pera. |
|
| Novinarstvo sam napustila krajem 1995. godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu.
Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala
podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja
nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi
ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni
ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav
moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi
je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha,
kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu
je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što
me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi. |
|
| "Oni me vole onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj sin
Aleksandar je rođen 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je naučio da moju pažnju i vreme
deli sa junacima mojih romana. Znam da mu nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali
i pred sobom. Znam da moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke
njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i dragoceno, što
nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što znam da, bez obzira kojim se
poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga deteta uvek kada to treba i njoj i njemu. |
|
| Ipak, moj sin i ja nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo
naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim pored njega na krevetu,
a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove. |
|
| Juna 2003. godine ponovo, uz podršku i pomoć svoga muža i sina, odlučila sam se za novu promenu:
napustila sam dotadašnjeg izdavača i otvorila svoju izdavačku kuću "Globosino ALEKSANDRIJA".
U njoj sam, kao prvi naslov, objavila svoj novi roman IGRA ANĐELA, a zatim ponovljena izdanja
ostalih svojih romana. Želja mi je da pored svih svojih knjiga objavljujem i strane bestselere,
ali i dela u kojima se čuva hrišđanska kulturna i duhovna baština. |
|
| U svom književnom radu osećam podršku svojih anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica
bila sam uvereni ateista. I dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna
vernica. Odavno već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće. Duboko
verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam živo prisustvo onih
koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog. Na promocijama svojih knjiga često
kažem i ovo: "Sve velike ideje koje su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale
su se kao iluzija. Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo."
Ja verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost čovekovog postojanja.
I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim poštujući deset Božjih zapovesti. |
|
| Ne znam da li je to dovoljno kako bih opravdala milost koju sam zadobila kada mi je dato
da napišem roman PETKANA. Da pod svojim imenom objavim knjigu o najvoljenijoj Svetiteljki
pravoslavlja, Prepodobnoj Majci Paraskevi. Ta knjiga uveliko prevazilazi ne samo moju
karijeru, već i sav moj život. dok sam je pisala dobijala sam odgovore na pitanja koja
sam godinama postavljala sebi. I na ona koja su se otvarala sa svakim novim odgovorom.
Menjala sam se. I mislim da sam postala bolja. I bliža Gospodu. A to i jeste svrha
ljudskog života. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
| |
|
|
| Iz najava i vesti |
|
|
|
| Važno obaveštenje
Poštovani posetioci
Zbog tehničkih problema sajt dijaspora.ch se neće ažurirati u narednom periodu.
Hvala na razumevanju!
Vaš tim dijaspora.ch
|
|
|
|
|
|
| Korisni linkovi |
|
|
|
|
|
|
|
dijaspora.ch
