 |
|
| Roman dijaspore 2000. |
|
|
| Ovo je originalni dijasporski roman, i po likovima, i po mestu gde se radnja dešava, i po tome ko je autor i gde je delo stvarano. Događaji su istiniti, a imena izmišljena. Junaci su obični ljudi koji se teško snalaze u situacijama u koje ih život na Zapadu nemilosrdno baca. Sve se dešava u vreme građanskog rata u Jugoslaviji... |
|
|
| Kritika, mr. Živka Markovića |
|
|
| Miodrag Lukić |
|
|
| Ludi Vjetar |
|
| Serbian Gigolo |
|
|
| Knjiga čiji je naziv „Ludi vjetar“ Serbian Gigolo izazvaće već samim svojim imenom, kod svakog zaljubljenika pisane reči dvostruku nedoumicu: prvo, ađektiv „lud“ stoji uz biće a ne zu nebiće, i drugo - imenica „vjetar“ upućuje na nešto silovito i brzo, te bi krajnji rezultat posebne zainteresovanosti svakog ozbiljnijeg, a istovremeno i neupućenijeg, čitaoca u najnovije izdavačke knjižne poduhvate na srpskom govornom području, bio taj da će odmah potražiti put i način da utoli svoju znatiželju. Iz simbolike naslova se da naslutiti milje u kome je smeštena radnja romana, a još više upućuje na neke osobite karakteristike njegovih junaka. Svojevremeno je siniša Pavić „srpski pripovedač i satiričar, napisao roman „Vruć vjetar“, čija je ekranizacija doživela vrtoglav uspeh kod gledalaca u Jugoslaviji. Ako bismo pokušali da utvrdimo neku analogiju naslova ovih romana - Pavićevog i Lukićevog, onda ćemo vrlo lako u sintagmi „ludi vjetar“ odnosno „vruć vjetar“, prepoznati autorove aluzije naa ljude koje su životne teškoće načinile pomalo „ošinutim“ i „ošajdarenim“, pa samim tim - zagonetnim, i skrajnutim sa životne staze. |
|
|
|
| Izvor: Miodrag Lukić |
| |
| Miodrag Lukić se do sada nije oglašavao sa pesmama, niti sa pričama, barem - ne javno. Sada se sa ovom knjigom prvi put hvata ozbiljno u koštac sa rečima i njihovim značenjem ovde pred nama čitaocima. Hrabro se upustio u stvaralačke vode sa najtežim književnim oblikom - romanom, što samim tim - ukazuje ne samo na njegovu nesumljivu hrabrost nego i na sigurnost u sopstveno umeće, u svoj dar koji se obgato iskazuje kroz njegovu realističku priču. Reč je o romanu urbanog senzibiliteta, koji opisuje život „gastarbajtera“ u [vajcarskoj, bliže determnišući njihovu svakodnevnicu u argauškom i ciriškom kantonu. U krugu - Zofingen, Interlaken, Baden, u prepoznatlkjivom „štimungu“ restorana tipičnih naziva, Hiršen, Beren, Krone. |
|
|
|
|
| U istoriji srpske književnosti počasno mesto rodonačelnika literature o jugoslovenskim emigrantima zauzeo je Miodrag Bulatović sa romanom „Ljudi sa četiri prsta“. Tik njemu zu bok je Dušan Savković sa opsežnom pričom „Gorila“ o telohranitelju Alena Delona prvom srpskom modernom žigolu Stevanu Markoviću. |
|
| Autor „Ludog Vjetra“ je uspeo da izvaja određene likove sa puno umešnosti nesvojstvene početniku, što treba opet istaći, samo navešćuje bogatu književnu žetvu u majstorskoj radionici Miodraga Lukića. Pored glavnog junaka Draže surovog momka, tu je i niz drugih, takođe interesantnih ličnosti, - poput Mikija Sarajlije finog gradskog „šereta“, čiji je lik najpotpunije izvajan, Filozofa - pomalo misterioznog osobenjaka, koji se do kraja ne otkriva, Monike, nesrećnice čiju je kćerku silovao rođeni stric, koja je posle postala lezbejka, sestara - Irme, čiji je muž Srbin poginuo, i Silvje lepe uspaljenice u koju se zaljubljuje onaj oko koga se vrti cela priča, Hajdi „debele Berte“ ninfomanke sa sisama velikim kao bosanska glava ali ne i tvrdim kao ona, Milera javnog privatnog detektiva i tajnog lokadžije, Terez „kaljugarke“ koja se domogla plavog bazena, ali se više u njemu ne kupa sa svojim impotentnim parajlijom nego s namamljenim bosanskim bikovima i niz drugih ne manje zanimljivih likovima. Svi oni zajedno čine zanimljiv kaleidoskop „skrajnutih ljudi“, - mnogi „s one strane uma došavših“, koji se koprcaju u bezizlazu svakodnevnice, nadajući se boljem sutra, uz obilje alkohola, seksa, jurnjave, tuče, šenlučenja, arčenja, krečanja, ječanja jednom rečju: s njima je ovaj roman dobio potrebnu dozu napetosti, koju je autor veoma dobro ukomponovao vešto se služeći dobro plasiranim monološkim tzv. useklicama, koje u odnosnu na majstorski vođene dijaloge, ne deluju kao klipovi u točkovima, ne koče radnju, ne ranjavaju razgovore lica. Zapravo monolozi nisu u službi usporavnja radnje kako često srećemo u savremenim romanima. Naprotiv, oni je čak i ubrzavaju, čine dinamičnijom i samim tim i napetijom, nagovještavajući dijaloške eksplozije kojima je ova knjiga preplavljena, što je sve skupa na dobro izašlo. |
|
| Glavni junak ovog romana, kao što je spomenuto, zove se Draža. On je oličenje hirovitog momka, snažne fizičke građe, naizgled grubijana zbog svoje plahovite i uzavrele prirode, a u suštini čoveka blage i osetljive naravi. Njegova grubost se najčešće ispoljava kroz ničim nesputavanu impulsivnost, a često i kroz bahato ponašanje koje je karakteristično za stalno pripitog čoveka, ma kakve duše on bio. Pažljivi čitalac će u romanu da nađe bezbroj primjera za ovu njegovu crtu karaktera, koja ga baš ne izdiže kao ličnost iz svakodnevnog života što bi mogla steći poverenje kod seniora, pa ga oni ni u kom slučaju ne bi preporučili za ugled omladini. Međutim, verovatno će se dogoditi suprotno: da će spomenuta karakterna crta glavnog junaka biti odlučujuća u očima adoloscenta, pošto bi ga mogla determinisati kao heroja, odnosno - kao jedan od mogućih modela ponašanja mlade generacije. |
|
| Draža je naslikan tako da predstavlja materijalno i fizičko u najelementarnijem obliku, što zapravo i nije njegova svojstvena životna nota, nego vše nametnuti stil života, koji je u [vajcarskoj posebno prepoznatljiv, po svojoj odurnosti. Rat je proizveo izbeglice, a one donose nevolje. Draža je izbeglica, kao i Miki i mnogi drugi. I da nisu izbeglice, bili bi ,takvi, poput nekih likova u romanu. Svi počinju s „bauštelom“, ili metlom u ruci, tim svojstvenim prepoznatljivim zanimanjima gotovo svih momaka sa teritorije bivše Jugoslavije, prožet lutanjuima kroz lavirint nametnutog života, pokušavajući između dve čaše pića da sazna pravi smisao svoga bitisanja, ovaj, kako ga u šali zovu njegovi prijatelji“ Babojebac“, dodatno je opsednut i ratom u svome zavičaju, što ubrzavajuće deluje na njegovo „od danas do sutra“ preživljavanje, bez ikakvog plana, pa ni pokušaja da se bar nešto zamisli unapred. U trenucima zamorenosti načinom života, na putu od jedne do druge „noćne jahačice“ „bakutana“ iznad pedeset po pravilu seksualno opterećenih pritajenih ninfomanki, uz sijaset bitnika, jebevitrova svih fela, alkoholičara drogera, kurvi, debologuzih pajdašica i ostalog belosvetskog šljama, skupljenog „S koca i konopca“, i kad zaboravi na tri najlepše stvari na svetu: „jedan čašica pre i cigareta posle“, kroz glavu ovog modernog srpskog „don Žuana“, žigola, s vremena na vreme, proleću sumorne misli o nezavidnoj sudbini svog srpskog naroda, o kojem, uzgred budi rečeno zna dosta, daleko više od prosečnog Srbina, što samo potvrđuje nesumljivu istinu, o Dražinom ničim ne skrivenom identitetu, za razliku od mnogih, i onda i danas, pa bogami će se to otezati još dugo i u sutra, koji se radije izdaju za Jugoslovene, to je posebna i ne manje važna crta glavnog junaka kojom se on izdvaja iz mase drugih „Jugovića-Srba“, koji će, to što je glavni junak bio i juče i danas, biti sutra, „kad odu s vlasti komunisti“- šajkača se s tri prsta drži samo u mraku, kad niko ne vidi, i ostavlja da pričeka tamo u nekom podrumu - „do boljih vremena“. Draža se ne prsi da je Srbin, ali to i ne skriva, svestan je činjenice da je njegov jezik srpski, ne govori „jugoslovnskjim jezikom“ jer on i ne postoji kao mnogi Srbi, pa je uzalud njegovo objašnjavanje o svemu tome onima iz Srbije koji ne smiju pred „vlašću ni slovo „S“ od srpski da pomenu, a kamoli celu reč. |
|
| Posebnu draž glavnom junaku daje pisac kroz Dražin san. U kojem mu se pojavljuje đavo kao regulativ sopstvene savesti, i pokušaj poništavanja osećaja krivice, za život koji vodi. Draža nije Faustus Geteov, niti je Dražin đavo Mefistofel. Ne sklapa ugovor glavni junak sa svojim đavolom, nego jednostavno, Satana je olicotvorenje nemirne savjesti, koja se pokazuje kao prst sudbine koi se neda izbeći. Takvi snovi su vrlo karakteristični za ljude pred delirijum tremelosom, koji plutaju kao „drvo bačeno niz bujicu“. Draža priznaje da je na dnu, da ga je ratu u Bosni dotukao i da zato beži u pijanstvo, u seks, u tuču, u sve što je kriminalno, ili na ivici nedozvoljenog. Svestan je on da je „svako kovač svoje sreće“, ali je malodušan, iako stalno razmišlja kako da se izčupa iz raklji alkohola, „zagrljaja“ debelih ljepljivih ženskih butina, i noćnih mora i proganjanja svakojakih hulja i akrepa. Svojom tematikom „Ludi vjetar“ je realistička socijalno-psihološka priča ispričana u prvom licu. Iako je puna ponovljenih situacija, priča ima svoju zaokružneu cjelinu. Iako je u romanu reč o svakodnevnici, kada nam se na momente učini da je svaki dan glavnom junaku isti, opet se u čitaočevu pažnju ušunja ničim naslućivana napetost, koja ga prikuje na nove stranice čitanja. I tako do kraja, pa se onda i
sami iznenadimo, pomalo i ljutimo, što nema dalje. Dijalozi su izrađeni i doterani gotovo do savršenstva, da prosto mame svojom dinamičnošću. Oni su potpuno u samoj srži toka radnje u romanu, a posebno u službi isticanja snage karaktera njegovih protagonista. Monolozi glavnog junaka nijansiraju lik, i omogućavaju potpunije sagledavanje Dražinog karaktera. Oni su retki u romanu, i čine neznatan njegov deo. Autor nam je ostao pomalo nejasan šta je „hteo da kaže“ Dražinim snom o „ludom vjetru“. U našem narodu postoji verovanje da oni ošinuti „ludim vetrom“ imaju šesto čulo i da se njima ne treba izrugivati. Opisi su jasni, faktografski, bez preterane likovne nijanse, a ipak u funkciji snažne piščeve ekspresije, ipak, nekada osttaju nedovršeni. |
|
| Piščev jezički izraz je sintetičan, jer pored književnog koristi i jezik žargona što ga čini življim i prepoznatljivijim. |
|
| Život i nije ništa drugo do ono tiho, jedva čujno na izgled, nevidljivo, tkanje vremena. Izatkano ostaje i posle smrti. To što život izatka, najduže se čuva u obliku pisane reči, jer sve ono što nije zapisano, kao da nije ni postojalo, opominjao nas je Ivo Andrić. Midrag Lukić je u ovoj knjizi puno toga o nama izatkao, a to što je on zapisao trag je više o nama u ovoj zemlji nego o njemu samom. Piščevo pisano svedočanstvo je tapija o našem trajanju. Zato će ova knjiga ostati trajni putokaz, kroz naše jadne i usnule duše, po njoj će nas prepoznavati u budućnosti. Zato je i važno pojavljivanje jedne ovakve knjige. |
|
|
| /Zug, avgust 1999/ Mr Živko Marković |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
| |
|
|
| Iz najava i vesti |
|
|
|
| Važno obaveštenje
Poštovani posetioci
Zbog tehničkih problema sajt dijaspora.ch se neće ažurirati u narednom periodu.
Hvala na razumevanju!
Vaš tim dijaspora.ch
|
|
|
|
|
|
| Korisni linkovi |
|
|
|
|
|
|
|
dijaspora.ch
