 |
|
| ŠTA SMO TO, ZAPRAVO, IGRALI I ZA KOGA |
|
|
|
| Istina boli, ali još više mogu da zabole sopstvene zablude. Da, više nismo košarkaška velesila, ne zato što ne znamo da igramo, već iz razloga što nismo u stanju da učimo iz prošlosti. A kad je tako, prošlost se ponavlja, pa se Stokholm reprizira u Atini, Atina u Novom Sadu, a naš ugled tone do nedopustivih granica. A najteže je dizati se iz blata. |
|
| Više nas protivnici i ne respektuju kao u stara vremena. A i zašto bi, kad sami i sebe ne poštujemo? Kad su nas Španci načeli, selektoru je bila publika kriva, kad su nas «petlovi» dokrajčili obrušio se na igrače. A za debakl svi snosimo makar i delić onoga što se zove odgovornost. Mi, novinari, što smo
lažne zvezde i zvezdice kovali u nebesa, vi navijači što ste od atinskog gubitnika očekivali da preko noći postane beogradski pobednik. Krivi su i oni koji nisu igrali a mogli su, krivi su oni koji su igrali a kao da nisu. Na kraju, a možda i na početku, najveću krivicu snosi dirigent raštimovanog orkestra. |
|
| Da li to našu košarku zahvata fudbalski sindrom? Dok se na ovim prostorima igralo «za žvake», imali smo reprezentaciju, sada kada je lova udarila u glavu imamo skup slučajnih prolaznika. Nekada je bilo drugarstvo, sada sujeta, nekada patriotizam, sada egoizam. Nekada smo imali vođe na terenu, sada u suterenu... |
|
| Riba smrdi od glave. Zaključak izvedite sami... |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
yubc.net
dijaspora.ch
